IZMEĐU PUTNIKA I PESNIKA

Kada se vratim u svoju pustinju

na tragu svih odgovora.Bez pravog

saputnika,sa ključem za sve krugove,

pobedim žeđ vekova i noć prespavam

sa najotrovnijom zmijom.U prvo jutro,

sa svojom senkom nastavim put.

Pronađem izbrisane tragove prošle,

jednu misao odapnem prema vratnicama neba.

Kada otvorim dlanove i prah sa njih

odnese vetar, severni hladni. I istina,

istina se pomoli na kraju dana,

na pomolu predvečerja.Kada se spoznam

između neba i tla ,sve stane i samoća

progovori glasno:,,Gde je početak i kraj .’’

Kada mi zmija ponudi odgovore,

zauzvrat tražeći jedan izvor iz najdublje nutrine.

Misao se visoko podigne i vreme zastane,

u svom hodu.Negde na pola puta sustignem ,

pesnika što crnu torbu nosi i u njoj crveni kamen.

**

I tada kaza mi svoju pesmu večnosti.

O, kako prenu me ta pesma! Iz obamrlosti,

i polusna i svi moji izvori iz najdublje nutrine

uzburkaše se.I dobro zapitah se ,,Ko smo to,

na mapi zvezda?!’’Pesnik i njegova pesma nastaviše

dalje ,a ja nad ponorom svoje misli ostadoh sam,

da odgonetnem sopstvo.I dobro spoznah,, Da

pesnici su tanak led preko kojeg valja prebauljati,

i što jači trzaj i pokret bude ,to veća je čeljust tvoga

neznanja koja progutaće te.’’O, Gospode! Zar da me

sa pesnikom kušaš ,na ovom putu proniknuća ?

Zar pesnikova oluja I grom ne leže ispod njegove

najtiše ćutnje? A vetar je pohotna tišina.

A meni treba pesma zrikavaca i da ponovno se sa

pustinjom stopim ,da žeđ me više ne mori.

Al' zapadoh u duboku misao ,,Sada na koju stranu?’’

Dobro zapitan zastadoh,i pustinja zastade u meni,

i moje sopstvo zastade u njoj.

***

I gle najednom vreme se probudilo iz svog sna,

i dade se u besomučni i bezobzirni trk i progovori

,,Vreme nikoga ne čeka ,neće ni tebe!''

A ja tek što prohodao sam ,posustajem u ovoj pustinji,

tražeći oslonac na onoj pesnikovoj pesmi večnosti.

Pesnika sa crnom torbom i crvenim kamenom u njoj,

o kamenu još ne beše progovorio.I kako ni mene vreme

neće čekati i sam se dadoh u trk, dohvatih vreme

za rukav i jedno dugme i ne popustih .Al' vreme se otrgnu

i odbaci me na pesak i prašinu i mnoga duboka spoznanja zadobih,

i pokapa krv i znoj tu pred budućim koracima, mojim putevima.

Ono dugme vremena osta u mojoj ruci ,,O,male velike pobede

nad vremenom koje nikog ne čeka!'' I evo još ga u desnoj ruci,

šaci držim.Potom nastavljam put sa svojom malom pobedom

i velikom težnjom, dok moja vatra i plamen se polako gasi.

I ova noć me lepljiva svojim plaštom grli.,,O, samo da istrajem!’’

Do jutra,do prvog zraka sunca , a potom već nekako,

moja ptica iz njedara pronaći će put iz ove pustinje.

Nous jouons tous un rôle au quotidien, à tort ou à raison. Cela a inspiré mon ami Zoran, je vous livre une de ses dernières créations que j'aime beaucoup :

Les masques

J’entends ton nom
Au loin dans le vent
Dans ce matin froid
Qui s’approche furtivement
Et je sens entre mes doigts les gouttes de l’automne

J’entends comme la complainte d’un violon
Au loin dans le vent
Maintenant que nous avons quitté nos masques 
Et rejoints la nuit irrémédiablement
Nous avons éteint la flamme de la bougie

Abattus après le salut réconfortant
Du troisième acte
Lorsque tous les rideaux sont baissés
Nos doigts gelés tournent la page du livre
Et dans ce matin qui s’approche
Je sens entre mes doigts les gouttes de l’automne

J’entends une voix portée par le vent
En bas dans la rue trempée par la pluie

Parle !
Il y a comme un sentiment inexprimé
Et pourtant le matin est là
Les masques que nous nous étions choisis
Ont été laissés là, à portée de main.
Nous restons là, sans bouger, interdits
Suite à ce spectacle mélancolique

Pourtant le matin est là
Nous disparaissons drapés dans le silence
Sous les aboiements d’un chien jaune qui se reflète sur la lune
Et l’étoile du berger

J’entends des pas qui font écho
Dans ce maudit matin froid 
Qui s’approche en silence
Et je sens sur mes doigts les gouttes de l’automne

Texte de Zoran S. Piljević, tiré du recueil inédit « Ptice u njedrima »
Traduction de Raphaël Baudrimont

SCENT OF EARTH

Rains
Catching up
The smell of earth

Escaped
from the ears of wheat
in the eve
Escaped
from the fields
Caught in a Dream

from grass
Under the shadow
in passing.

Escaped
from the trace
with no moon
as an escort.



Translation with assistance of Beatrisa Stosic

MASKS

I hear your name
carried by wind from a distance ,
in this chilly morning sneaking
dripping through the fingers of fall .

I hear something like violin moaning
through the wind from afar ,
now when we took off the masks ,
and irretrievably farewell the night,
Turning off the candle flame .

Calmed in slight inclination
After the third act ,
now when all the curtains are down ,
frozen fingers turn the pages of the book .
In this sneaking morning
dripping through the fingers of fall .

Down the sodden street after the rain
I hear a voice carried by wind .

I hear you talking! ...
something incomplete ...
And yet it is the morning ,
Our exquisite masks ,
cast off within reach,
We are stopping , we pause, numb ,
having finished acting in the play .

And yet , the morning it is !
Covered with silence we disappear
into the bark of the yellow dog
Staring up in the moon ,
and into one lonely star .

I hear the echo of the steps
throughout this chilly morning denounced
silently sneaking ,
dripping through the fingers of fall.


Translation with assistance of Beatrisa Stosic

THE DEPTH

So close

in the morning

with the known path.

Where there

are no mountains

where stone turns

into dust.

Where dust

 turns to a vapor

in the mist.

So close

on the trail

shadow

in a black coat.

MALO LI JE

(Pesma za nikog i za svakog)


Oteli ste mi ognjište,
kuću i baštu,
višnje u cvetu
i stari orah,
grobove
da na njima ni slova
ne prepoznam.

U mom krevetu,
na jastuku spavate,
snivate krvave božure,
pokriveni mojim ćilimima
što ih je majka,
kao devojka tkala.

Iz mog putira,
za mojim stolom
ispijate crveno vino,
moju krv,
iz sedam vinograda metohijskih.

U mojim cipelama
gazite niz dečačke pute,
pod starom lipom,
kad najlepše zamiriše.

U mom kaputu odaginjete stud
u prvo predvečerje,
kad puhne povetarac
sa Veternika i Dragodana.

Ej ! Malo li je ?

I pesme ,moje
oteste
u njima stihovi,ravnice
i suncokreti,
žitna polja nepregledna,
sa zalutalim makovima,
kao zvezde na nebu.

Hiljadu i petstotina pesama,
malo li je ?
Zlikovci !

HABIT

Out of habit,

I open the door

of memory

in the old bag are roads.

Visitations, countlessness,

carefully packed

and sorted.

Out of habit,

I unlock the door of north

I walk with light steps,

lighting lanterns,

wick of a thousand centuries.

AS A GAME OF BUTTERFLIES

To get back

on the river banks

and then forget

sacred ash

carried away by the wind.

Then when flickers the leaf

and heart

little story from the lips comes out,

when  shadows await

on the coast

a feeling is getting stronger in the bosom.

To get back

among sunflowers

in the minds of the poem

which it came.

Out of the darkness to emerge,

from the drunkenness of old red wine

on the bank of the river,

to see me,

under the tree’s crown shadow will lean on.

In the boat are all memories

When the first wave comes,

a powerful moment as the game of butterflies

remains,

on the bank of the river to get back.

LETTER

(To Mother) from the book, North Road'' in 2008

There, under the wing of the bird,

I hid you

from the barking dogs,

from the long rains,

from memories and storms,

forever in the shadow

of linden and cherry,

between bees and flowers.

There I hid you,

from the tired roads,

from waters and floods ,

from hills and plains,

forever,

from fatigue and waiting.

Under the wing of the bird

I hid you.

 LAST FLIGHT

For Anne Frank

Pain in this night as there is no end

through which tunneled is cry, sob

and a tear fell

on the frozen hand.

These red poppies

in a dead heat they burn, it hurts!

warm sticky drops of blood on the lips

moonbeam peered through the wire,

Story written on an old yellowed paper

attic dream of freedom, it hurts!

Small bird’s broken wing

thwarted in its last flight.

Hurts icy stare into the sky where

it screamed endlessly.

On the steps of decades and centuries,

got lost in the song of birds,

old pictures in your pocket, it hurts!

Memories and vanishing, the vast silence.

                             POSLEDNJI LET

Za Anne Frank

Boli ova noć što kraja nema

kroz koju provučen plač,jecaj

i jedna suza u padu

na promrzli dlan.

Ove crvene bulke

u mrtvoj vatri što gore,bole !

Tople lepljive kapi krvi sa usana,

mesečev zrak kroz žicu provirio,

ispisana priča na starom požutelom papiru,

tavanski san o slobodi, boli !

Slomljeno krilo male ptice

osujećene u svom poslednjem letu.

Boli ledeni pogled u kojem nebo

vrisnulo je u beskraj.

Na stepeništu decenije i vekovi,

zalutali u pesmi ptica,

stare slike u džepu, bole !

Sećanja i nestajanja, nepregledi tišine.

END OF THE BROKEN WILLOW

                           

                           END OF THE BROKEN WILLOW

                                            

                           (Hope)

To you as a gift

handful of stars

in lonely night

barking of stray dogs

the deserted sidewalk.

Grain of dust from my eyes

and breath with raised palms.

A song from the lips

long whisper through the silence

as the gift,

drops of water, to you,

dreams and wings.

In what we will take off

into eternity and beyond ...

And our flowers!

In flaming fire

at the sunset,we will kiss.

Jaglikin venac

JAGLIKIN VENAC

Dugo sam prebivao na vrhu,

na tom mestu,pesnika

blizu oblaka,blizu nedorečenih htenja,

iznad divlje obale,

mnogih brodoloma,slikarevog platna.

Na Jaglikinom vencu

odakle puca pogled

na nepreglednu pučinu.

Tu pored stare vetrenjače

s Van Gogove prelepe slike,

jecala je pod naletom vetrova,

stara vetrenjača.

A ja ?!

Pod njom sam dugo pisao stihove

o morima i valovima,

brodovima što se lagano kreću,

preko vatrenog horizonta,pred zalazak sunca.

Svetioniku,svetlima i boji sa slikarevog kista,

što traga za večitom vatrom.

Dugo sam stihove pisao opijen mirisima pučine

na vrhu,na Jaglikinom vencu.

Dok su galebovi u jatima leteli,

na toplim strujama vetra,

vriskom probijali odjek valova.

Taj osećaj trijumfa je nosio u daljinu,

kao poruka u boci,taj nepokolebljivi osećaj...

dozivao na ponovnost ,stihove ,ptice u letu.

Pesnike i slikare od boja opijenih.

Bird in the bosom

SEĆAŠ LI SE ANDREA

Sećaš li se ulice

kroz koje smo prolazili

u prve predvečerne sate,

pijani od stihova,

koje smo govorili

u kafeu pesnička priča.

Crvenog vina ?

Kao zalaska sunca

na dalekom horizontu.

Andrea sećaš li se?

Dok je stari kapetan

Rolf pripovedao priče

sa daleke pučine.

I ubeđivao da je sever

jedino pravo mesto,

gde bi otpočinuo

posle duge plovidbe,

na kraju svog burnog života.

Zastava i fenjera ?

Pod kojima smo prolazili

u novo jutro, zapućeni,

ohrabreni mirisom kiše

sa uspavane obale.

Valovi svojom penom,

podsećali,

da smo postojani kao ptice.

Na tom mestu...

U knjizi stihova,

između mnogih redova,

mnogih pesama...

Sećaš li se Andrea?

Pijanih dokera,

i vriska galebova,

od kojih smo bežali

smejući se dugo,dugo,

posle toga. Sećaš li se Andrea?