ZORAN S. PILJEVIĆ - OČITAVANJE

JOŠ UVEK

Još uvek čuvam korake

i jutro sa tvoga oka,

kiše hladne na dlanu.

Još uvek...

Poneku bledu fotografiju

među mnogim sećanjima

i neispričanim pričama,

stari papir i crtež,

mesec i zvezdu na njemu.

Čuvam

Pijanstva i jecaj violina,

iz stare knjige pesmu

i plave ptice u gnezdu,

praznu kovertu i pisma,

jedan otisak usana na margini.

Još uvek čuvam obalu

izgubljene reke i daljinu,

onaj šapat što je nestao na vetru.

Nemir večnog lutalice

i naše mesto na brdu,

jedan uveli žuti cvet,

samo za tebe,

miris pokošene trave.

IMAM

Imam leptira

u levom džepu,

pticu u njedrima,

i tebe kraljicu snova

kroz noć što dolaziš,

lagano budiš me.

Dok daleko je nebo,

dok daleko je naša obala.

Imam sve boje

crne i sive, senke,

prigušena svetla,

sve noći, zatečene na putu sna,

i pero pod uzglavljem,

malo zvezdanog praha

nadohvat svoje nutrine.

I tebe u velu magle,

pred jutro kad dolaziš,

sa hladnim dahom što prati me,

imam te na tragovima

starog papira, brižno sačuvanom,

u džepu starog kaputa,

bosonogu na promrzlom dlanu.

U ovih nekoliko

probranih reči i slova,

pod srebrnim osmehom meseca,

u ovom dahu, na kraju noći,

u ovoj tišini,u zagrljaju jutra,

u ovom pogledu psa lutalice.

 Imam u ovom beskraju titraja,

u odjeku svojih koraka,

u svim mislima koje nadolaze,

iz moje najdalje daljine.

I kad se iskre u vatru stope,

u zadnjem pijanom plesu,

dajem ti najbolje mesto,

među svim stihovima svojim.