IZMEĐU PUTNIKA I PESNIKA

Kada se vratim u svoju pustinju

na tragu svih odgovora.Bez pravog

saputnika,sa ključem za sve krugove,

pobedim žeđ vekova i noć prespavam

sa najotrovnijom zmijom.U prvo jutro,

sa svojom senkom nastavim put.

Pronađem izbrisane tragove prošle,

jednu misao odapnem prema vratnicama neba.

Kada otvorim dlanove i prah sa njih

odnese vetar, severni hladni. I istina,

istina se pomoli na kraju dana,

na pomolu predvečerja.Kada se spoznam

između neba i tla ,sve stane i samoća

progovori glasno:,,Gde je početak i kraj .’’

Kada mi zmija ponudi odgovore,

zauzvrat tražeći jedan izvor iz najdublje nutrine.

Misao se visoko podigne i vreme zastane,

u svom hodu.Negde na pola puta sustignem ,

pesnika što crnu torbu nosi i u njoj crveni kamen.

**

I tada kaza mi svoju pesmu večnosti.

O, kako prenu me ta pesma! Iz obamrlosti,

i polusna i svi moji izvori iz najdublje nutrine

uzburkaše se.I dobro zapitah se ,,Ko smo to,

na mapi zvezda?!’’Pesnik i njegova pesma nastaviše

dalje ,a ja nad ponorom svoje misli ostadoh sam,

da odgonetnem sopstvo.I dobro spoznah,, Da

pesnici su tanak led preko kojeg valja prebauljati,

i što jači trzaj i pokret bude ,to veća je čeljust tvoga

neznanja koja progutaće te.’’O, Gospode! Zar da me

sa pesnikom kušaš ,na ovom putu proniknuća ?

Zar pesnikova oluja I grom ne leže ispod njegove

najtiše ćutnje? A vetar je pohotna tišina.

A meni treba pesma zrikavaca i da ponovno se sa

pustinjom stopim ,da žeđ me više ne mori.

Al' zapadoh u duboku misao ,,Sada na koju stranu?’’

Dobro zapitan zastadoh,i pustinja zastade u meni,

i moje sopstvo zastade u njoj.

***

I gle najednom vreme se probudilo iz svog sna,

i dade se u besomučni i bezobzirni trk i progovori

,,Vreme nikoga ne čeka ,neće ni tebe!''

A ja tek što prohodao sam ,posustajem u ovoj pustinji,

tražeći oslonac na onoj pesnikovoj pesmi večnosti.

Pesnika sa crnom torbom i crvenim kamenom u njoj,

o kamenu još ne beše progovorio.I kako ni mene vreme

neće čekati i sam se dadoh u trk, dohvatih vreme

za rukav i jedno dugme i ne popustih .Al' vreme se otrgnu

i odbaci me na pesak i prašinu i mnoga duboka spoznanja zadobih,

i pokapa krv i znoj tu pred budućim koracima, mojim putevima.

Ono dugme vremena osta u mojoj ruci ,,O,male velike pobede

nad vremenom koje nikog ne čeka!'' I evo još ga u desnoj ruci,

šaci držim.Potom nastavljam put sa svojom malom pobedom

i velikom težnjom, dok moja vatra i plamen se polako gasi.

I ova noć me lepljiva svojim plaštom grli.,,O, samo da istrajem!’’

Do jutra,do prvog zraka sunca , a potom već nekako,

moja ptica iz njedara pronaći će put iz ove pustinje.

Nous jouons tous un rôle au quotidien, à tort ou à raison. Cela a inspiré mon ami Zoran, je vous livre une de ses dernières créations que j'aime beaucoup :

Les masques

J’entends ton nom
Au loin dans le vent
Dans ce matin froid
Qui s’approche furtivement
Et je sens entre mes doigts les gouttes de l’automne

J’entends comme la complainte d’un violon
Au loin dans le vent
Maintenant que nous avons quitté nos masques 
Et rejoints la nuit irrémédiablement
Nous avons éteint la flamme de la bougie

Abattus après le salut réconfortant
Du troisième acte
Lorsque tous les rideaux sont baissés
Nos doigts gelés tournent la page du livre
Et dans ce matin qui s’approche
Je sens entre mes doigts les gouttes de l’automne

J’entends une voix portée par le vent
En bas dans la rue trempée par la pluie

Parle !
Il y a comme un sentiment inexprimé
Et pourtant le matin est là
Les masques que nous nous étions choisis
Ont été laissés là, à portée de main.
Nous restons là, sans bouger, interdits
Suite à ce spectacle mélancolique

Pourtant le matin est là
Nous disparaissons drapés dans le silence
Sous les aboiements d’un chien jaune qui se reflète sur la lune
Et l’étoile du berger

J’entends des pas qui font écho
Dans ce maudit matin froid 
Qui s’approche en silence
Et je sens sur mes doigts les gouttes de l’automne

Texte de Zoran S. Piljević, tiré du recueil inédit « Ptice u njedrima »
Traduction de Raphaël Baudrimont

SCENT OF EARTH

Rains
Catching up
The smell of earth

Escaped
from the ears of wheat
in the eve
Escaped
from the fields
Caught in a Dream

from grass
Under the shadow
in passing.

Escaped
from the trace
with no moon
as an escort.



Translation with assistance of Beatrisa Stosic

MASKS

I hear your name
carried by wind from a distance ,
in this chilly morning sneaking
dripping through the fingers of fall .

I hear something like violin moaning
through the wind from afar ,
now when we took off the masks ,
and irretrievably farewell the night,
Turning off the candle flame .

Calmed in slight inclination
After the third act ,
now when all the curtains are down ,
frozen fingers turn the pages of the book .
In this sneaking morning
dripping through the fingers of fall .

Down the sodden street after the rain
I hear a voice carried by wind .

I hear you talking! ...
something incomplete ...
And yet it is the morning ,
Our exquisite masks ,
cast off within reach,
We are stopping , we pause, numb ,
having finished acting in the play .

And yet , the morning it is !
Covered with silence we disappear
into the bark of the yellow dog
Staring up in the moon ,
and into one lonely star .

I hear the echo of the steps
throughout this chilly morning denounced
silently sneaking ,
dripping through the fingers of fall.


Translation with assistance of Beatrisa Stosic