Dugo sam
prebivao na vrhu,
na
tom mestu,pesnika
blizu
oblaka,blizu nedorečenih htenja,
iznad divlje
obale,
mnogih
brodoloma,slikarevog platna.
Na Jaglikinom
vencu
odakle puca
pogled
na
nepreglednu pučinu.
Tu pored
stare vetrenjače
s Van Gogove
prelepe slike,
jecala je pod
naletom vetrova,
stara
vetrenjača.
A ja ?!
Pod njom sam
dugo pisao stihove
o morima i
valovima,
brodovima što
se lagano kreću,
preko
vatrenog horizonta,pred zalazak sunca.
Svetioniku,svetlima
i boji sa slikarevog kista,
što
traga za večitom vatrom.
Dugo
sam stihove pisao opijen mirisima pučine
na vrhu,na
Jaglikinom vencu.
Dok su
galebovi u jatima leteli,
na toplim
strujama vetra,
vriskom
probijali odjek valova.
Taj osećaj
trijumfa je nosio u daljinu,
kao poruka u
boci,taj nepokolebljivi osećaj...
dozivao na
ponovnost ,stihove ,ptice u letu.
Pesnike i
slikare od boja opijenih.
